deja vu????

Nekada se pitam da li sam sanjala ili se to stvarno vec desilo!!!!

mislim svakome se to desilo samo ima ljudi kojima se to bas cesto desava mislim da su to ljudi koji imaju jake mogucnosti da su vidovnjaci...ja bar mislim zar ne?

eeeee,ja o tome pisao malo pre na snovima....
ma nema veze ajde da spojimo te dve teme

Pojam "deja vu", sto ce na francuskom reci "vec vidjeno", odreduje pojavu koja nam je svima znana, samo nas diferencira kao osetljivija i manje senzitivna bica. Svima se desilo da osete i bliznjem kazu: "E, ovo, bas ovo, vec mi se desilo!", ali malo je onih koji znaju da postoje cetiri vrste ovog fenomena...

Pre dvadesetak i kusur godina, kada je hipi era neobjasnjivo, ali neminovno jenjavala, termin "deza vi" (francuski deja vu ) bio je od onih "in" izraza koji se upotrebljavaju i kad ima i kad nema smisla. Nostalgicari za vremenom americke antiratne pobune i, naravno, klasicni pomodari baratali su sintagmom koja, uprkos svakodnevnim lakomislenim zloupotrebama, ima i vrednost i realno znacenje: u pitanju je fenomen koji svako zivo bice prepoznaje, a sudeci po novijim naucnim istrazivanjima, pojava "vec vidjenog" nije strana ni zivotinjama, pa ni biljkama!

Sta je to "vec vidjeno"? Preorite povrsinski kop svog mentalnog zivota, i naci cete odgovor. To je, prosto, ono kad u jednom trenutku osetite da ste ono sto vam se malocas desilo vec jednom, pre toga, doziveli, da vam se ono sto vam se upravo desava vec bilo desilo i - da stvar bude opojnija - da tacno znate sta ce se u narednom trenu odigrati. I onda kazete onu cuvenu: "Covece, pa meni se ovo vec desilo, ovde sam vec bio, ovo smo vec pricali!"

"Deza vi" je, dakle, nesto sasvim normalno, cak i prijatno, Bogom dana i nicim izazvana magija koja nas - bez nedozvoljenih stimulativnih sredstava ili ruznih efekata dusevnih poremecaja - izvlaci iz realnosti, da bi nas upravo u sustinu stvarnosti, bar na kratko, ugradila. Manje je, pri tom, poznat rezultat istrazivanja kojim se stiglo do zakljucka da postoje cetiri vrste "vec vidjenog": "deza veki" (vec dozivljeno), "deza senti" (vec osecano), "deza vizite" (vec poseceno) i "deza entendi" (vec cuto, oslusnuto, cuveno).

Vec dozivljeno

Davna beleska slavnog engleskog literate Carlsa Dikensa o knjizevnom junaku Dejvidu Koperfildu vodi nas ka objasnjenju pojma "vec dozivljenog". Svima se nama desilo, tu i tamo, ne bas cesto, ali sigurno, da osetimo kako smo ono sto upravo, u datom trenu, govorimo ili cinimo - vec zborili ili radili. Nekada, neodredjeno davno, mozda juce, mozda pre sto i kusur godina, nebitno. I onda, da carolija bude potpuna, tacno osecamo (znamo) sta ce biti receno i ucinjeno u sekundu koji sledi. I sve je tu jasno, poznato, dozivljeno: i lica, i predmeti, i okolnosti. Sve je pod nasom kontrolom, vanvremenskom i, makar privremeno, perfektnom!

Mnogi ovakvu senzaciju identifikuju sa "deza vi", ne nalazeci razloga da zaranjaju u nijanse. Oficijelni podaci, istekli iz nedovoljno obrazlozene i konkretnim informacijama definisane ankete, kazu da je "jedna trecina ljudi koji zive na Zemlji" imala ovakve dozivljaje. Za pretpostaviti je da ostale dve trecine nisu umele da se izraze, ili su, recimo, u startu odbile svaki razgovor sa znatizeljnim anketarima.

U cemu je draz "vec dozivljenog"? Kad ste usred tog cudesnog kadra u filmu zivota, svesni ste da sve sto je bilo, sto jeste i sto ce biti - vec postoji u riznici vaseg secanja. Sve je, nekako, ranije memorisano, premda se SADA dogadja. Racionalisti, razume se, imaju svoja objasnjenja: nije se to desilo tebi, nego si tako nesto slicno video na televiziji; sta ti je, treba da se odmoris, slabo spavas poslednjih dana; smanji malo to pivo, itd...

Vec osecano

Ista ambalaza, druga roba - reci ce cinici. Kod fenomena "deja senti " (vec osecano) dogadja se, prakticno, isto, samo cisto na emocionalnom nivou, bez onoga sto nas okruzuje. Bilo bi to neko interno, unutrasnje, intimno "vec dozivljeno".

Ovakve senzacije posebno su "opasne" kad su u pitanju odnosi medu polovima. Susret sa "vec osecanom" osobom moze - vele psiholozi kojima se pripisuje "misticka provenijencija" - ozbiljno da uzdrma cak i najstabilniju bracnu zajednicu.

Eksperti koji bi sve da utemelje na "zdravom razumu" napominju da se fenomen "vec osecanog" cesto pojavljuje kao simptom pacijenata koji boluju od epilepsije. U svakom slucaju, razlika u odnosu na "vec dozivljeno" pronalazi se u cinjenici da je rec o iskljucivo "mentalnom dogadjanju", da nema prekognitivnog, "vidovnjackog" aspekta (barem sto se pokreta ili glasno iskazanih misli tice) i da takva stanja, nasuprot "vec dozivljenom", retko ostaju u secanju. Bar do iduceg "vec osecanog".

Vec poseceno

Cinjenicu da nam se mnogo redje dogadja da osetimo kako smo u nekoj prostoriji, stanu, kuci, zdanju vec bili, iako realno (u ovom zivotu?) nismo, niposto ne treba zanemariti. Pisuci o sinhronicitetu, Karl Gustav Jung je "vec poseceno" diferencirao od "vec dozivljenog" tako sto je citaoca naterao da se upita da li su objekt koji je "vec posecen" i neki drugi, koji je stvarno posecen, u stvari, sasvim slicni, gotovo identicni, pa otuda ta reminiscencija koja navodi na pomisao o "cudu", ili je mozda osoba, odnosno opsti kontekst, u kojem se nalazimo u datom prostoru taj koji nam namece iluziju da smo bas tu vec bili, mada se ne secamo ni kada, ni s kim, ni kojim povodom.

Kako objasnjavaju ovu pojavu? Pa, kaze racionalisticka skola, "zrtva vec posecenog" zacelo je mnogo citala o tom mestu, te joj se stoga cini da ga je vec posetila. Racionalistima se, zatim, pridruzuju i nazovi-pobozni utilitaristi: mozda je za takve dozivljaje odgovorna - reinkarnacija. Forsirana je i okultna verzija: u pitanju je astralna projekcija, nekad ste, napustivsi svoje telo, lutali tim mestom, a sada ste tu i "stvarno", pa vam se mesaju nadsvesno registrovane i aktuelne slike...

Vec cuto

Simptomi "vec cutog" apsolutno su bliski "vec vidjenom" u najsirem, ili "vec dozivljenom" u uzem smislu. Sve je isto, samo se ovo zbiva na nivou - uha. Ide jedna recenica, vi je vec, u budnom polusnu, primate kao ko zna kada izrecenu, onda govorite i cujete svoj glas kako odjekuje hodnicima proslosti i, u isti mah, znate sta cete cuti na iducem metru te cudesne staze kojom su se vas slusni aparat, i um sa njim, nenadano zaputili.

Kod "vec cutog", sto je posebno zanimljivo, covek ima iluziju (ili to mozda iluzorno i nije) da neobicni tok "od danas do juce i natrag" moze lakse da kontrolise i sa manje napora produzava nego sto je slucaj sa "vec dozvljenim". Stvori se utisak da bice ima moc da se prepusti svom "proslom Ja", verbalnoj liniji koja je, poput prasnjave notne sveske davno otislog muzicara, od korica do korica ispisana, i sad samo treba slediti njene instrukcije. Uglavnom je, nazalost, predispozicija da se "vec cuto" produzi identicna kao i kad biste pozelili da produzite bilo koje od navedenih "vec...".

A kad se vec uporno vrtimo oko tih "vec...", priznajte: nisu li "vec bile" stvari nesto stvarno fenomenalno?