SVJETSKA KRIZA?

Ljudi moji, sta se ovo desava u svijetu na ekonomskom planu? Britanija vec zakoracila u recesiju, Island pred bankrotom, na berzama dionice konstantno padaju........zar je moguce da se sve sto se desava u SAD-u mora odraziti i na ostale zemlje?

mozda ce zazvucati depresivno, ali mislim da je dosao kraj i ovoj civilizaciji.
definitivno mora propasti. kad su propadala tolika carstva pre nje.

salim se.. ali da je kriza kriza je.. i iskreno nije mi zao zapada pogotovo Amerike, jer su nam oni sve ovo i zakuvali, ali zao mi je nas koji trpimo vec 20 godina rata, raseljavanja, bede, prekrajanja granica, ljudskih nesreca....

mozda se nesto i moze popraviti, ali tesko.

pozdravcic od mene.

Zasto se brinete toliko... Mi, balkanci smo vazda bili u krizu, nece neas mnogo boljet' prazan dzep ... Nije sve u materijalnom, zapamtite, sve je to prolazno...

evo nesto i od mene......mislim da ova kriza nije toliko strasna kao sto vecina ljudi ima utisak,prije bih rekla da je doslo vrijeme samo za novu preraspodjelu moci.....Amerika je do sada bila drugo "Rimsko carstvo"....ali s obzirom da evolutivno sve ima svoj nastanak,razvoj i kraj doslo je i vrijeme za nekog novog.....Po mom misljenju to ce biti Kina,mozda Indija......pozzz

Ukoliko nekoga interesuje nesto vise o ovome a ima zivaca da procita.. nek izvoli....

Finansijska kriza u svetu: biće još gore
MIROSLAV PROKOPIJEVIĆ
24.09.2008.
Da su sovjetski politbiro, KGB i komunistički ekonomisti poput Abe Lernera hteli da
izmisle neke vesti da bi napakostili kapitalističkoj konkurenciji, oni bi pisali ono što ovih
dana radi američka vlada. Dakle, sovjetski socijalizam nije funkcionisao, a sada
američka vlada pokušava da nam pokaže da njihov hoće.
Da nije ovako tragično, bilo bi smešno. U osnovi te stvari je da su neki ljudi loše
investirali i sada umesto kazne treba da dobiju nagradu. U kapitalizmu se radi o tome da
ulažes, čime neminovno rizikuješ. Ako dobiješ, super si. Što više dobiješ, to bolje. Ako
izgubiš, onda moraš da snosiš trošak.
Američka država, i to pod vladom republikanaca, sada kaže: Nema veze što si investirao
i izgubio, imaš iza sebe velikog Tatu, on će sve da plati. Dakle, ono što radi američka
država je socijalizacija gubitaka, pošto su neki ljudi spiskali pare i privatizovali dobit.
Posle spasavanja investicionih banaka i F & F, američki zvaničnici predlažu da se odvoji
paket od $ 700mlrd, da bi se pomoglo još nekima. SEC, Komisija za hartije od vrednosti,
suspenduje kratkoročne prodaje, na 10 do 40 dana. Što ne zabrane zauvek, ako će to
biti dobro? Naravno da ni privremena zabrana nije dobra, jer će sprečavajući trenutna
prilagođavanja cena povećati negativna očekivanja.
Kriza 1930-ih teško da bi imala te razmere da je država nije produbila višestrukim
greškama – povlačenjem novca, prodajom obveznica (umesto da kupovinom emitovanih
obveznica pušta novac), podizanjem poreza i carina – najvećim jednokratnim
povećanjem u mirnodopsko vreme. Te tri greške su samo produbile krizu. Oktobra 1987.
berze su pale kao i 1930-ih oko 30%, ali se te krize niko ne seća, jer se 1987. država
uzdržala od aktivnog mešanja i ponavljanja greške iz 1930-ih. Ni ova kriza ne bi bila
spektakularna, ali će se verovatno produbiti, zahvaljujući pogrešnim i obimnim akcijama
države.
Zašto akcije države neće rešti nego produbiti krizu. Uzmimo jednostavan primer, bliži od
ekonomskih. Zamislimo da u nekom gradu ima nekoliko seksualno neobuzdanih tipova
koji iza sebe ostavljaju gomilu siročića, samohranih majki i ucveljenih dama. Onda se
pojavljuje opština koja udomljuje siročiće u porodice, osigurava izdržavanje za
samohrane majke i terapiju za ucveljene dame. Umesto da tužilaštvo i sud te opštine
suoče te tipove sa troškovima izdržavanja dece za
čije rođenje su odgovorni.
Šta su posledice. Ljudi će izbegavati da im opština
utrapi tuđu decu. Bežaće jedni od drugih, neće
otvarati kapiju ni kada dođe policija. Žene će biti
manje pažljive, jer opština pomaže samohranim
majkama, a postoji i besplatan tretman za lečenje
neuroza. Najvažnije, sa tim potezima će nastati
nova struktura podsticaja – nekolicinu
neodgovornih tipova će slediti i mnogi drugi, jer
imaju samo zadovoljstvo i nikakav trošak.
Umesto da na silu udomljuje siročiće, izdržava samohrane majke i osigurava tretman
ucveljenim damama, opština bi trebala da radi sasvim suprotnu stvar. Da tovari troškove
na likove koji se neodgovorno ponašaju.
Vrlo je slično sa ovom krizom. Umesto da je plate oni koji su investirali „grlom u jagode“ i
oni koji su kupovali kuće, iako su znali da možda neće moći da ih otplate, država ih
amnestira, a teret tovari na poreske obveznike, koji ni luk jeli ni luk mirisali. Ako se usvoji
paket od $ 700mlrd, to je više nego što je SAD koštao irački rat i više od 5% od BDP.
Da li će to rešiti problem. Naravno da ne, samo će ga otežati i biti poziv mnoštvu novih
nevaljalaca u narednoj rundi. Ako država pokriva gubitak, treba što više spiskati i ujuriti u
privatne džepove, a državi ostaviti dug.
Postoje dve reakcije na moguću pomoć američke države. Oni koji nešto znaju, ali se ne
usuđuju da se potpuno usprotive intervenciji, kažu da je pomoć suviše velika, da će
nužno biti selektivna i da nacionalizovane firme što pre treba privatizovati. I da zabranu
SEC za kratkoročnu trgovinu akcijama treba smanjiti na što kraći period. To je naravno
bolje nego ovo što vlada SAD predlaže, ali nedovoljno dobro. Treba pustiti da oni koji su
pogrešili plate ceh. Bilo je mnogo kriza u američkoj i drugim istorijama i sve su one
prošle bezbolnije nego 1930-ih, baš zato što je država upropastila stvar.
Druga reakcija stiže od demokrata u Kongresu. Oni poturaju dodatne programe
blagostanja, u nadi da u panici ti programi mogu lakše da prođu i traže da država
pomogne i malim ljudima, ne samo velikim ribama. Navodno, da im smanji kamate na
kredite za kuće i stanove. Ne pitaju se kako će država to da izvede, jer ona u slučaju
nacionalizacije ne bi bila jedini vlasnik dugova, to bi bile i druge privatne firme. Ako bi
država htela da snizi kamate, drugi vlasnici dugova se ne bi složili, jer time smanjuju
svoju zaradu. I gde su sredstva iz kojih će se plaćati razlika komercijalnih i sniženih
kredita, a to je možda još par stotina milijardi. A i otkud znaju koliko da snize, nekome je
i 3% mnogo, drugi može da plaće i 7%.
Na kraju, zašto mali čovek nije mislio može li da otplaćuje kredit i ako se situacija
pogorša, zašto nije razmišljao gde nosi svoje pare i čije vrednosne papire kupuje. Ako
vode računa o tome kakav auto ili frižider kupuju, što ne misle gde meću pare. Morali bi
da plate cenu svojih odluka. Pa drugi put neka malo razmisle.
Demokrate dakle pokušavaju da još uvećaju jednu potpuno pogrešnu politiku koju su
pokrenuli republikanci.
Šta se za to vreme događa na berzama. U petak su veće berze u svetu vrlo porasle, na
nagoveštaj državne pomoći. U ponedeljak i utorak već padaju, a to će verovatno biti
trend ne samo narednih dana, nego malo duže. Zašto? Prvo je sledilo trenutno
olakšanje. A onda su im pred oči izašle scene iz one opštine sa neodgovornim tipovima i
posledice pogrešne opštinske politike.
Jedan moj prijatelj ima teoriju da su liberali po definiciji izgubljeni, jer šta god da se desi
oni imaju poruku – intervencije su pogrešne. Kada nastupe problemi, drugi predlažu da
se nešto radi. Liberali tu nemaju šta da traže. Pa dobro, i dalje smatram da je najbolje ne
raditi ništa, pustiti da svako naplati dobitak ili snosi gubitak, a oni koji hoće da rade, neka
pomažu opštinskim i drugim manijacima. Liberali imaju satisfakciju u tome što predlažu
superiorno rešenje, ali i minus, jer u haotičnim situacijama usled psihologije gomile takva
rešenja ne mogu da se usvoje.
Peščanik.net, 24.09.2008.

nadam se da nijesam pretjerala ali ...ako vas vec interesuje...:)

Kako razumeti finansijsku krizu?
VLADIMIR GLIGOROV
13.10.2008.
Budući da je reč o finansijskoj krizi, i to pre svega o krizi bankarskog sistema,
razumevanje uzroka i posledica bi trebalo da počne od problema sa kojima se suočavaju
banke ili, recimo, jedna tipična banka. Meni se čini da je najjednostavnije pogledati u
tipičan bilans neke tipične banke koja se suočava sa problemima likvidnosti ili čak
solventnosti (ova će dva pojma biti objašnjena). Dakle, uzmimo da banka ima bilans koji
izgleda kao na slici1.
Pretpostavimo da je je kapital 5 posto ukupne pasive.
Drugim rečima, banka ima toliko sredstava koja
pripadaju njenim vlasnicima. To je, ako je verovati
ljudima koji se bave tim istraživanjima, uobičajeno za
američke banke. Po nekim autorima, evropske banke
imaju još manji udeo kapitala u ukupnoj pasivi.
Uzmimo da je 5 posto aktive u ulaganjima koja se ne
mogu naplatiti ili se ne mogu prodati na tržištu
kapitala. Ovo je situacija sa kojom se suočavaju
banke koje su ulagale u, recimo, hipotekarne kredite koje sada niko neće da kupi, koji
dakle nemaju cenu. Takva se banka suočava sa problemom likvidnosti. Ona ne može da
odobrava nove kredite jer nema za to pokriće u kapitalu kojim raspolaže. Uzmimo da sva
ta toksična ulaganja moraju da se otpišu, tada banka postaje nesolventna, jer je izgubila
sav kapital na toksičnim ulaganjima. Što će reći, banka je bakrotirala.
Ako su banke međusobno veoma povezane, ako se dakle oslanjaju u značajnoj meri na
međubankarsko tržište, problemi sa kojima se suočava jedna banka postaće problemi
bankarskog sistema. Recimo, ako su međusobna dugovanja banaka velika, banke koje
imaju gubitke će gledati da prodaju neka od svojih ulaganja kako bi mogle da izmire
svoje obaveze prema svojim kreditorima. Međutim, prodaja imovine će dovesti do pada
cena tih ulaganja, pa se lako može desiti da se banka nađe u težem položaju posle
prodaje, jer će se pogoršati odnos njenih dugovanja prema njenim ulaganjima. Ovo se
naziva paradoksom razduživanja (paradox of deleveraging). Posledica toga može da
bude da banke prestanu da jedna drugoj pozajmljuju novac. Što je sada u velikoj meri
stanje stvari na međubankarskom tržištu u Americi i u velikom delu Evrope.
Koja je konačna posledica ovakve finansijske krize, bar kada je reč o finansijskom
sektoru? S obzirom na gubitke koji su uzrok same krize, a i s obzirom na one koje sama
kriza donosi, neminovno je smanjenje čitavog tog sektora. Budući da se mora umanjiti
vrednost aktive, mora da se umanji i vrednost pasive, jer ove dve strane se sabiraju do
nule. Pored toga, banke će se razdužiti, tako da će udeo kapitala u odnosu na ukupnu
pasivu porasti. Konačno, ulaganja u rizičnije plasmane će se značajno smanjiti, a
verovatno će se sasvim obustaviti. Sve zajedno, kredita će biti manje, što znači da će biti
skuplji.
Ako se obrati pažnja na Sliku 1, lako će se videti šta razne vlasti pokušavaju da urade i u
Slika 1
Bilans banke
Aktiva | Pasiva
Sigurna ulaganja | Depoziti
Rizična ulaganja | Dugovanja
Toksična ulaganja | Kapital
čemu se njihovi planovi razlikuju. Zajedničko svim planovima spasavanja finansijskog
sistema jeste osiguranja depozita. Jasno je da bi stvari potpuno izmakle kontroli ukoliko
bi došlo do povlačenja depozita. Usled toga, vlasti svuda dodatno osiguravaju štedne i
druge uloge. Tu, međutim, prestaje saglasnost među državama i njihovom razumevanju
o tome koja je uloga javnih vlasti u bankarskoj krizi.
U Americi je usvojen plan koji ima za cilj da država otkupi toksična ulaganja. Ideja je da
banke, praktično, obezbede neku cenu tim ulaganjima. Ukoliko je cena veća, utoliko će
se banke oporaviti. Ovaj pristup obezbeđuje, takođe, da se razdvoje nelikvidne od
nesolventnih banka. One koje i dalje, uprkos intervencije države, ne budu imale dovoljno
kapitala da nastave operacije očigledno su nesolventne i moraju ili da budu prodate ili da
se ugase. Ostale banke bi mogle da obnove rad, a to bi trebalo i da im omogući da se
dokapitalizju, dakle da povećaju svoj kapital tako što će privuči privatne investitore. Ovo
je, otprilike, ono što radi Voren Bafet koji ulaže u neke banke u vidu kupovine
privilegovanih akcija.
U Evropi je popularniji drugačiji pristup. Države dokapitalizuju banke. Ovo je put kojim je
krenula Velika Britanija. Umesto da se država brine o lošim plasmanima, ona ulaže
novac u banke i postaje njihov vlasnik, delimično ili u celini. Banke, onda, mogu da
otpišu gubitke ili na neki drugi način da ih tretiraju, ali to ih više neće sprečavati da
normalno posluju. Opet, cilj je da se s vremenom državni udeli prodaju privatnim
investitorima, što je otprilike bio način na koji je postupila švedska vlada u krizi
bankarskog sistema početkom devedesetih godina prošloga veka. U većini će slučajeva
doći do državne intervencije koja će kombinovati ova dva pristupa. Ovo je već slučaj u
Sjedinjenim Državama, jer plan usvojen u Kongresu omogućava i da država kupuje
rizična ulaganja i da ulaže u banke direktno.
Šta je dovelo do ove krize? Na to nije lako dati odgovor, jer on donekle zavisi od
shvatanja o tome šta se misli pod uzročnošću, dakle zavisi od teorije kauzaliteta koja se
prihvata. Ukoliko se traže neposredni uzroci i to oni koji mogu da objasne ponašanje
banaka, tada je najprirodnije pogledati čime su se rukovodile banke kada su donosile
odluke o tome kako da strukturišu svoju pasivu, dakle koliko da se zaduže, i kako da
rasporede svoja ulaganja, dakle da li da ulažu u rizičnije plasmane, koji se mogu
pokazati kao toksični.
Ako se želi objasniti rast zaduženosti banka, najverovatniji uzrok jeste niska cena duga.
Ona je posledica niske cene novca, za šta je zadužena centralna banka. Dakle, uzrok
pogoršanja kvaliteta bankarske aktive jeste posledica politike niske kamatne stope koju
je sprovodila američka centralna banka. Racionalno je da banke ne povećavaju kapital
već da se zadužuju, jer je ovo drugo znatno jeftinije od prvog. Na drugoj strani, visoka
likvidnost banaka dovodi od potrebe da se povećaju ulaganja, što opet podstiče rast
cena imovine. Ukoliko se veruje da će kamate ostati niske, pa će cena imovine nastaviti
da raste, ulaganje čak i u one plasmane koji se nazivaju subprime, znači u neprvoklasne
plasmane, postaje racionalno. Potpuno je nevažno da li će neko ko nema ni dohodak, ni
imovinu, a ni kreditnu istoriju, dobiti kredit da kupi kuću sve dok je očekivana vrednost
kuće veća od vrednosti kredita. Čak i ako takav dužnik ne može da izvršava svoje
obaveze, banka ne gubi jer dolazi u posed nekretnine koja vredi više od kredita. Kao
posledica toga, banke su ulagale, obično preko posebnih finansijskih firmi, u te
neprvoklasne plasmane.
Šta se događa ako centralna banka počne da povećava kamatnu stopu? Kvari se,
očigledno, bankarska pasiva, a istovremno postaju skuplji krediti i zaustavlja se rast
cena imovine. Štaviše, cena nekretnina počinje da pada, kao što je bio slučaj u Americi
već tokom 2006. godine. U času kada hipoteka vredi više od nekretnine, dužniku se
isplati da prestane da vraća kredit, ali sada banka dolazi u posed imovine koja vredi
manje od kredita, što je, naravno, gubitak za banku. Ti gubici postaju toksični, jer
ugrožavaju likvidnost banaka, a to opet može da dovede banku do bankrotstva, što onda
čini sve njene plasmane rizičnim. Ta su, dakle, ulaganja toksična jer ako su ona
nenaplativa, to može da zarazi i sva druga ulaganja. I onda, kao što sam već napisao, u
krizu zapada čitav bankarski i finansijski sistem.
U ovom času, centralne banke spuštaju kamatne stope, ali to, za sada, nema željene
posledice po kamate na međubankarskom tržištu. Potrebne su i mere dokapitalizacije i
preuzimanja gubitaka po osnovu rđavih ulaganja. Ma koliko to izgledalo u neskladu sa
jednom ili drugom idejom o finansijskim tržištima, što je tema za sebe, jasno je da je
konačni nosilac rizika bankarskog sistema poreski obveznik. On i onako već garantuje
depozite, a sada se očekuje i da preuzme troškove gubitaka koji su proistekli iz toga
kako su ti depoziti ulagani. Ne ulazeći ovde u pitanja efikasnosti i pravičnosti toga
sistema, problem sa kojim se sada suočavaju poreski obveznici širom sveta jeste da su
finansijski poslovi globalizovani, ali su konačni rizici još uvek nacionalni. Tako da je
potrebna koordinacija država o tome kako da se sa finansijskom krizom suoče, što nije
jednostavna stvar (opet zašto nije je veoma zanimljiva tema, ali za neku drugu priliku).
Potreban je kosmopolitski poreski obveznik, koji nije na vidiku.
Konačno pitanje jeste da li će posledice osetiti i zemlje kao Srbija koje imaju, po
njihovom shatanju, veoma likvidne i solventne banke i bankarski sistem uopšte.
Odgovor je potvrdan. Pre svega zato što, kao što je već rečeno, postoje problemi na
međubankarskom tržištu koje nije nacionalno. Ako ništa drugo, poskupeće krediti, u onoj
meri u kojoj ih bude bilo. Dodatni rizik jeste zdravlje banaka majki, to jest stranih
banaka koje su vlasnice srpskih banaka. Ukoliko one imaju potrebu da smanje svoje
bilanse, što se čini neminovnim, to će svakako imati posledice i po banke ćerke, mada u
ovom času nije jasno kolike će to posledice biti.
Poseban problem zemlje kao što je Srbija jeste to što ima veliku tražnju za stranim
sredstvima, svejedno da li ona ulaze u zemlju preko kredita ili preko neposrednih ili
drugih ulaganja. Ukoliko nastanu problemi sa prilivom novca, javiće se problem
finansiranja uvoza. U tom slučaju, Srbija bi mogla da zatraži pomoć Međunarodnog
monetarnog fonda, a to bi vodilo značajnim korekcijama u monetarnoj, fiskalnoj i u
politici kursa. Ova poslednja korekcija je neminovna nezavisno od svega ostaloga.
Pitanje je samo hoće li biti potrebno da se izvrši postepeno, što bi bilo poželjno, ili pod
finansijskom prinudom, što bi moglo da bude veoma skupo – socijalno, politički i,
naravno, privredno.
Peščanik.net, 13.10.2008.

A da ne pretjerujem...ukoliko nekog jos nesto interesuje moogu vam poslati sta misli o krizi u Srbiji guverner Narodne Banke Srbije Radovan Jelasic...pozzzz

Sve je pocelo 2007. velikim rizicima u odobravanju hipotekarnih kredita na trzistu SAD. Klijenti se nisu valjano provravali i eto, a sve je ostalo islo kao bumerang. Mnogi traze izgovor za krizu, i dosta psiholoski deluje na narod povlaci stednju, manje trosi...

Iduca godina ce biti bolja u svakom slucaju pa makar ce cena kvadrata u BG pasti pa cemo najzad kupiti stan po realnoj ceni, a da ne govorim o automobilima pa sad u svi pristupacni.